Malo je onih koji do sada još nisu čuli jednu od najtužnijih priča o odnosu čoveka I psa, koje je nakon 84 godine ekranizovana I tako, zahvaljujući filmu I Ričardu Giru u glavnoj ulozi, doprla i do onih koji prethodno nisu čuli za najodanijeg psa na planeti.
Naravno, reč je o Hačiku, prelepoj akiti koji je punih devet godina čekao svog vlasnika na železničkoj stanici Šibuja u Japanu, ne znajući (ili možda ne verujući) da je gazda mrtav I da nikada više neće zajedno pešačiti kući.
Danas je ova priča ponovo aktuelna. Razlog zašto je Hačiko opet postao vest leži u jednoj staroj fotografiji koja se upravo ovih dana našla u javnosti. To je poslednja Hačikova slika. Na njoj se vidi tek preminulo telo I ljudi koji ga okružuju. Svi istovremeno tuguju, ali I odaju počast vernoj akiti.
To je svakako bilo najmanje što su mogli da učine za njega. Zato vratimo priču na 1924. godinu kada je profesor Poljoprivrednog fakulteta u Tokiju Eisaburo Ueno dobio iz unutrašnjosti dvomesečno štene koje je nazvao Hači. Svaki dan je ovaj pas profesora pratio do stanice Šibuja I dočekivao gap o povratku sa posla. A onda se, te davne 1925. Godine, profesor nije vratio sa posla. Iznenada je umro za svojom katedrom. Ipak, hači je I tog dana, a I svakog narednog, punih devet godina čekao svog prijatelja na Šibuji. I verovao da će ipak kad tad doći. Nije pristao ni na drugi dom, a uteha mu nije bila ni profesorova porodica. Živ je sam, na peronima Šibuje I čekao svog gazdu. Do smrti. Umro je na istoj stanici, ispod jednog vagona, sam I tužan.
Zbog ove priče, koja svakome ko je ikada imao psa istera suze na oči, Kači je dobio spomenik. Prvi je 1934. Postavio skulptor Šo Ando. Ova bronzana statua je, međutim, stradala u bombardovanju Tokija u Drugom svetskom ratu, pa je skulptorov sin Takuši Ando napravio novi spomenik 1947. godine. I od tada ovaj bronzani Hačiko dočekuje I ispraća brojne prolazike pred stanicom Šibuja.