Davne 1931. godine akita je priznat kao jedno od japanskih nacionalnih blaga. Akita je najpoznatija i najcenjenija japanska pasmina.
Izvor: magazin Pas
Najpoznatiji pripadnik ove vrste je Haičiko, koji je dočekivao gospodara svaki dan na železničkom putu. Jednoga dana, njegov vlasnik je umro na poslu, a pas se i dalje vraćao svaki dan da ga dočekuje. Umro je devet godina kasnije, 8. marta 1935. Danas kip i godišnja ceremonija odaju počast Haičikovoj odanosti.
Iako imaju sličnosti sa psima iz drevnih japanskih grobnica, ova vrsta potiče iz 17. veka, kad je plemić s velikim zanimanjem za pse prognan na ostrvo Honšu, gde je samo kamen sa izrazito hladnim zimama. On je tu podstakao zemljoposednike da završe uzgoj vrste lovačkog psa. Ovi psi istakli su se u lovu na medvede, jelene i divlje svinje.
Prvog akitu u Ameriku je donela Helen Keler 1937. godine, a nakon Drugog svetskog rata vojnici su se kući vraćali s ovim psima. Popularnost pasmine lagano je rasla, a danas ova vrsta ima obožavatelje širom sveta i njena popularnost stalno raste.
Akita se danas u Japanu koristi kao policijski pas. Akiti treba svakodnevna mentalna i fi zička stimulacija, pa je važno omogućiti mu dovoljno istrčavanja. Uz pravu dozu vežbe ovaj pas može biti miran, dobro vaspitan kućni pas. Krzno bi trebalo da se četka jednom nedeljno kako bi mrtve dlake bile uklonjene, malo češće kad se linja. Jedina mana mu je što prilično neuredno pije.
Akita je hrabar, nezavisan, tvrdoglav i uporan. Potpuno je posvećen i odan svojoj porodici i učiniće sve da zaštiti njene članove. Veruje se kako je dom u kome živi akita simbol zdravlja, bogatstva i sreće. Iako ova vrsta nije za svakoga, u pravim rukama ovaj pas postaje izuzetan prijatelj.